Putovati po Evropi

Konačno sam popustio. Mom drugaru (koji je već bio iskusni putnik) je trebalo nekoliko meseci konstantnog nagovaranja, ali uspeo je na kraju da slomi moj otpor. Rešio sam da, po prvi put u životu, negde otputujem. Izbor je pao na Grenobl, gradić na jugoistoku Francuske, u neposrednoj blizini Alpa. Vreme: mart 2008. godine.

Bio je to veoma neobičan osećaj. Neka mešavina uzbuđenja i iščekivanja. Strah od nepoznatog. Ipak, nije mala stvar otići u drugu državu, među neke potpuno nepoznate ljude (naročito ako vam je, kao meni, vrhunac avanturizma bila ekskurzija u Beograd). Uspevam da nagovaram mog dobrog druga Borisa da pođe sa mnom, kako bih imao bar nekog poznatog kao oslonac u tuđini.

Ubrzo započinjemo pripreme za putovanje. Prvo stupamo u kontakt sa našim domaćinima, i tražimo od njih da nam pošalju pozivna pisma za naše vize. Posle njihovog obećanja da će ih ubrzo poslati, mi počinjemo polako da skupljamo preostalu potrebnu dokumentaciju. Sećam se da sam bio iznenađen, pošto mi se činilo da spisak dokumenata i nije delovao tako komplikovan i težak kao što sam čuo od ljudi koji su već prošli kroz mučenje zvano 'vađenje vize'. Posle par nedelja, mi smo skupili naša dokumenta, ali, pozivnih pisama još nije bilo. To je ujedno bila i prva prepreka. Posle još jednog e-maila našim domaćinima, ispostavlja se da su oni jednostavno zaboravili da ih pošalju. Oni nisu razumeli da je ta viza toliko bitna nama, i da moramo što pre da dobijemo to pozivno pismo. U početku sam bio ljut na njih i nisam mogao da razumem zašto ne shvate taj posao malo ozbiljnije. A onda mi je sinulo da oni o vizama znaju malo više nego što ja znam o prehrambenim navikama lemura. Jednostavno, oni su odrasli u svetu gde je pojam 'viza' samo još jedan teoretski pojam u knjizi geografije.  Zato sam se bio zabrinuo da ih uopšte neće poslati, i da će se posle čuditi zašto nismo došli. Međutim, ipak su konačno poslali pisma. Sada nam se pojavio novi problem. Usled neplaniranog zastoja, bili smo suočeni sa nedostatkom vremena i pojavila se neprijatna mogućnost da nećemo dobiti vize na vreme. Već sutradan sedamu u voz za Beograd. Odmah idemo u ambasadu i stajemo u red. Moram priznati da se nisam osećao najprijatnije čekajući u redu da budem primljen u ambasadu. Ponižujuće... Nažalost, to smo morali da ponovimo još 4 puta. Prvo nam je rečeno da nam je dokumentacija u redu, ali da treba da donesemo još neke dodatne papire. Dan posle, zbog kašnjenja voza, ne stižemo na vreme u ambasadu, a oni odbijaju da preuzmu dokumenta koja smo doneli. Treći dan konačno predajemo dokumenta, i poslednji put dolazimo da pokupimo urađene vize. Ja sam svoju vizu dobio dva dana pre puta, Boris dan pre puta. Vratio nam se izgubljeni entuzijazam.

Putovali smo autobusom. 22h preko Hrvatske, Slovenije, Italije i, na kraju, Francuske. Sam put i nije bio prepun događaja. Jedino što se dogodilo važno pomena je činjenica da je francuska policija zaustavila naš autobus u Francuskoj (ne na granici), pošto je videla beogradske tablice. Ušli su unutra i prekontrolisali nam svima pasoše, proveravajući da li su falsifikovani, i da li svi ulazimo legalno u EU. Malo su zakasnili. Jedan od naših saputnika jeste ilegalno ušao, ali smo ga ostavili u Milanu. Ne znam da li me je više razočarala činjenica što su francuski policajci smatrali da treba da nas provere (ponižavajuće je bilo), ili činjenica da bi i uhvatili jednog ilegalnog imigranta, da smo ranije zaustavljeni.

Posle napornog putovanja, konačno stižemo na našu destinaciju. Zovemo naše domaćine, budimo ih, pošto su se uspavali, i ubrzo ih i lično upoznajemo. U Francuskoj smo bili 4 dana, i svaki dan nam je bio isplaniran do detalja.

Prvi dan je bio predviđen za međusobno upoznavanje gostiju i domaćina i obilazak grada.

Grenobl ima malo više od 150.000 stanovnika. Nalazi se u ravnici i u potpunosti je okružen planinama. Odlikuje ga snažan ekonomski razvitak, koji kao posledicu ima činjenicu da je Grenobl postao regionalna ekonomska sila, i da se u njemu nalaze sedišta kompanija kao što su Heward Packard France i Siemens Transmission & Distribution, Grenoble. Od mnogih kompanija koje posluju iz Grenobla, ove dve sam izdvojio čisto zbog činjenice da su nam njihovi predstavnici održali veoma zanimljive seminare vezane za marketing u tim kompanijama. Takođe vredi napomenuti i činjenicu da je Grenobl bio domaćin Zimskih olimpijskih igara 1968. godina, na šta su stanovnici i dan danas veoma ponosni. Dan smo završili malom žurkom, kako bi se opustili. Tu sam imao priliku da probam fenomenalnu rumunsku rakiju. Toplo preporučujem.

Drugi dan nam je bio ispunjen raznim radionicama i seminarima (dva sam već spomenuo). Međutim, ipak smo imali dovoljno vremena da još malo istražujemo grad. Sa nekoliko novih prijatelja odlučujemo da posetimo La Bastille. Da se ne bih preterano upuštao u opis tvrđave, rećiću da smo je mi posmatrali kao 'francuski Petrovaradin' :). Na tvrđavu se može popeti na nekoliko načina, ali mi smo se odlučili za najzanimljiviji: koristeći Les Bulles, tj. jaja - žičaru, čije kabine neodoljivo podsećaju na kokošja jaja. Pri povratku nailazima na par simbola srpsko-francuskog prijateljstva (vidi sliku). Imaju i ulicu Kralja Petra I. Dan opet završavamo žurkom, ovog puta u pub-u. Pub je bio lep, ali, najkarakterističnija odlika koju sam ja zapamtio je da sam platio jedno točeno pivo 5,90€!!

Treći dan je bio veoma, veoma interesantan. Naši domaćini su sredili sa obližnjim skijalištem da nam svima daju najjeftiniju jednodnevnu propusnicu i besplatno iznajmljivanje opreme za skijanje. Prvi put u životu sam stao na skije, i to, ni manje ni više, nego na Alpima! Dan sam proveo većim delom na dupetu... Problem je bio što sam naučio kako da skijam, ali ne i kako da kočim. U par navrata je bilo dosta bolno iskustvo. U povratku sa planine sam primetio da smo svi imali opekotine od sunca. Vraćao sam se sa planine, a izgledao sam kao da sam surfovao na Havajima. To je lekcija koju neću skoro zaboraviti. Naravno, dan završavamo žurkom.

Četvrti, poslednji, dan je bio rezervisan za ljubitelje dobrog pića. A bilo nas je baš velikih ljubitelja :). Imali smo malu ekskurziju na obližnju planinu Chartreuse, u tzv. 'cave de Cartreuse'. U tom danas muzeju - destileriji, francuski monasi već vekovima proizvode piće zvano Chartreuse (Šartroz). Piće je zeleneboje, jačine oko 55%, slatkastog ukusa. Veoma lepo. Naravno, veoma lep suvenir za poneti :). Interesantna stvar u vezi ovog pića je da se proizvodo od preko 100 različitih vrsta biljaka koje rastu u okolnoj šumi. Tačna kombinacija trava koje se koriste je strogo čuvana tajna, koju zna veoma mali broj monaha, i koja se prenosi s kolena na koleno. Čak smo gledali i 3D film o istorijatu pića. Film je bio zanimljiv, ali mi je još zanimljivija bila 3D tehnologija, koju samtada po prvi put isprobao. Dan završavamo velikom gala večerom, icelonoćnom žurkom u jednom od noćnih klubova.

Već sledećeg dana se pakujemo za polazak kući, domaćini nam prave oproštajnu večeru, i rastajemo se. 

Next stop (blog) - Warszawa! 

Rođen sam 22.04.1986. godine. Rodom sam iz Šida u Sremu i trenutno boravim u Novom Sadu, gde studiram inženjerski menadžment na FTN-u. Prethodnu godinu sam proveo u Portugalu i odatle potiče većina mojih iskustava o kojima ću pisati. Blog sam započeo kao predispitnu obavezu na predmetu Elektronsko poslovanje, ali nameravam da nastavim da pišem i kada završim sa ispitom. EDIT: Predispitne obaveze su izvršene. Dalje pišem samo iz ličnog zadovoljstva.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Salcburg - grad muzike
• Filmska zvezda
• Povratak otpisanog
• Posle pauze
• Mali izlet
• Zašto sam došao u Mumbaj?
• Komunikacija
• Još malo glume
• Umetnički život nije lak
• Audicija

• Razno [9]
• 'Ekskurzije' [3]
• Indija [15]
• Mađarska [1]
• Mesta [5]
• Osobe [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom