Putovati po Evropi

Putovanje u Grenobl je bilo prekretnica. Kao da sam se probudio iz sna. Po povratku kući iz Francuske, prvo o čemu sam pomislio bilo je gde bih sledeće mogao da otputujem. Počeo sam da istražujem i vagam mogućnosti, i odlučio sam se za Varšavu. Drugovi koji su već bili tamo su mi rekli da nikako neću požaliti ako odem za Poljsku, i taj razlog, u kombinaciji s činjenicom da su cene tamo slične našim, je bio odlučujući.

Ovog puta mi i nije bilo bitno s kime ću putovati. Osećao sam se dovoljno osposobljenim da i sam odem. Međutim, ipak je još dvoje drugova odlučilo da je Poljska dovoljno zanimljiva destinacija, tako da sam ipak imao društvo. Marija i Kristijan. Boris nije uspeo da sakupi dovoljno novca da nam se pridruži.

Naravno, prvi korak i ovog puta bilo je dobijanje viza. Iskustvo je bilo prilično slično i prethodnom. Čak sam i vizu opet dobio 2 dana pre nego što nam je voz kretao. Jedino bih spomenuo to da obezbeđenje u Poljskoj ambasadi i nije najljubaznije. O tome ću pisati malo opširnije u jednom od sledećih članaka.

Do Varšave smo išli vozom. Povratna karta je bila oko 120€. Smatrao sam da je to jeftino, dok se nisam susreo sam low-cost avio-kompanijama. Putovanje je trajalo malo preko 20 sati, s tim da smo oko 5 sati proveli u Budimpešti (nedovoljno vremena za istraživanje grada, tako da o Budimpešti, zasad, neće biti članak :)). Samo do granice sa Mađarskom nam je trebalo preko 4 sata puta. Posle toka je već išlo dosta brže. Naravno, pošto se radi o međunarodnom vozu, policija je u nekoliko navrata proveravala putnicima pasoše, s tom razlikom da nisu svima proveravali dokumenta, već samo ljudima azijatskog porekla.

 U Varšavu stižemo 7. maja. Dočekuje nas Małgorzata, tj. Gosia. Već na početku se vidi da se naši poljski domaćini više trude oko nas, i da im je mnogo više stalo da ostave dobar utisak, nego što je to bio slučaj sa našim francuskim domaćinima. Gosia nas vodi na mesto sastanka sa preostalim domaćinima. Pošto smo mi stigli među prvima, imali smo priliku da dočekujemo i ostale strane studente. Time nam je upoznavanje znatno olakšano. Za prvi dan našeg boravka domaćini nisu predvideli mnogo aktivnosti, kako bi nam dali vremena da se odmorimo od puta. Drago mi je zbog toga, pošto su preostali dani bili veoma iscrpljujući. Pošto se sastanak odigravao u simpatičnom pub-u po imenu Žaček, domaćini su isplanirali da tu provedemo i ostatak večeri uz sjajnu večeru sa roštilja i karaoke. Bilo je veoma interesantno pevati strane pesme sa mnoštvom drugih stranaca različitog nivoa znanja engleskog. Recimo samo da niko od nas od tad nije potpisao ugovor za CD i/ili kasetu :). Međutim, pošto je Poljaka bilo malo više od nas stranaca (a i bili smo odmorniji), ubrzo smo bili potisnuti, i na red za karaoke su došle popularne poljske pesme. Bar smo tada imali vremena da se bolje međusobno upoznamo i da se ja malo ispričam sa nekoliko ljudi koje sam upoznao u Francuskoj, a došli su i ovde. Nismo ostali dugo na žurci. Ipak je bio dug put do Poljske. Odvedeni smo do našeg hostela (Oki Doki hostel), raspakovali smo se, i pravac u krevet.

Sledeći dan, četvrtak, bio je predviđen za posetu kompaniji Avon. Pošto se kompanija nalazi malo izvan grada, morali smo dosta rano da ustanemo. Sama poseta kompaniji je bila veoma impresivna. Pored zanimljivog predavanja o samoj kompaniji, povedeni smo i u razgledanje postrojenja. Kompanija je relativno nova i opremljena je savremenom tehnologijom. Ima veoma efikasan logistički i informacioni sistem tako da se sve pojedinačne narudžbine veoma brzo ostvaruju i sa velikom pouzdanošću. Drugim rečima, ko poruči nešto od Avona, dobiće to veoma brzo, a šanse da se dobije pogrešne, nenaručene stvari su minimalne. Po povratku iz Avona idemo na kraće predavanje na Varšavskom univerzitetu, i, posle toga, na tradicionalnu poljsku večeru. Večera je bila organizovana po sistemu švedskog stola, i sva su jela bila veoma ukusna. Pre same večere, imali smo priliku da gledamo 5 parova obučenih u poljske nošnje kako plešu tradicionalne poljske (naravno :)) plesove. Da se to ne bi pretvorilo u (dosadnu) folklornu smotru, momci i devojke koji su plesali su ubrzo zašli među naše stolove i pozvali nas da im se pridružimo u plesu. E, tad je tek postalo zanimljivo! I učesnicima, a bogami i posmatračima. U manje od dva dana sam uspeo da demonstriram kako ne znam ni da pevam ni da plešem :). Posle toga je usledio izlazak u grad. Ništa posebno za pisati. Obišli smo nekoliko klubova, popili nekoliko pića, i dobro se zabavili.

Sreda. Ustajanje u 7:30h. Poseta kompaniji Danfoss. Još jedna nova, jaka kompanija. Danfoss se bavi proizvodnjom i razvojem mehaničkih i elektroničkih proizvoda, za upotrebu u industriji. Jedan od vodećih ljudi u odeljenju za marketing nam je držao predavanje iz svoje struke. Predavanje je na početku bilo veoma zanimljivo. Nažalost, pošto smo veče pre bančili do 4,5 ujutro, sada je bio problem održati koncentraciju. Svuda oko sebe sam gledao kako ljudima klanjaju glave, i kako se većina bori da ostane budna. Uključujući i mene. U jednom trenutku sam čak i zadremao malo, i zamalo skočio od straha kad sam se probudio, a predavač je stajao tik do mene. Pored ovog predavanja, i u ovoj kompaniji smo imali priliku da razgledamo postrojenja. Bio sam veoma impresioniran njihovim sistemom kontrole procesa rada. Da ne bih sada ulazio u nepotrebne detalje, reći ću samo da smo i u Avonu i u Danfossu videli moderne upravljačke sisteme, o kojima se kod nas može nešto saznati samo u knjigama o menadžmentu. Po završetku posete kompaniji, bilo je vreme za opuštanje uz kuglanje. Tada sam po prvi put probao da se kuglam, i veoma mi se svidelo. Od tad pokušavam da odem što češće mogu. Posle kuglanja smo imali malo slobodnog vremena, i opet izlazak, koji je bio veoma sličan prethodnom. U izlasku smo najduže ostali ja i dva nova druga: Daniel iz Poljske i Ties iz Holandije. Ties nas je učio 'popularnu' holandsku igru struiken duiken (ili tako nekako. Čita se 'strajki dajki'). Cilj igre je da se zaleti i skoči u neki žbun ili živu ogradu. Očigledno, jedan od važnih preduslova da se igra ovo je da se bude bar pripit, ako već ne i pijan. Pošto baš i nismo bili skloni da poverujemo Tiesu, on nam je demonstrirao i stvarno se zaleteo i skočio u neku živicu. Posle njega je to uradio i Daniel. Ja baš i nisam najbolje razumeo poentu igre, pa sam mislio da je cilj da se živica preskoči. Pošto su oba 'igrača' pre mene skočila u živicu, ja sam zaključio da su oni samo smotani, i da ću ja da im pokažem kako se toradi. Zaletih se što sam više mogao, skočih toliko visoko da bi mi i Topić pozavideo, preskočih od lake ogradu, padoh i razbih se ko - bundeva. Pošto mi se više nije igralo, otišao sam u sobu, dok su njih dvojica otišli da traže bolje žbunje. Vrhunac večeri je bio u sobi, gde sam primetio da mi pantalone nisu prljave samo od trave :).

 

 U subotu smo spavali malo duže, i posle doručka otišli po prvi put u organizovano razgledanje grada. Varšava je velik grad. Ima približno isto stanovnika kao i Beograd, ali je površinski veća. Zbog toga se ima osećaj prostranstva. Nema gužve u saobraćaju i trotoarima. Razlog tome je što je Varšava tokom Drugog svetskog rata bila skoro potpuno uništena, a nakon rata obnovljena. U gradu skoro da i nema nekih starih zgrada i spomenika kulture. Najviša građevina je Pałac Kultury i Nauki (Palata Kulture i Nauke). Ova zgrada je ujedno i najviša zgrada u Poljskoj. Pošto je veći deo grada izgrađen u vreme komunizma, preovladavajuća arhitektura je upravo takva: jednolične betonske građevine i sivilo na sve strane. Kao jedna od najbrže razvijajućih evropskih zemalja, Poljska je postala veoma popularna među međunarodnim trgovačkim i poslovnim lancima, koji masovno otvaraju svoje predstavništva. Ovaj spoj kapitalizma i komunizma je veoma vidljiv u Varšavi, gde se dve najviše građevine, tipično komunistička (Palata kulture) i tipično kapitalistička (hotel Sheraton), nalaze na oko 200 metara razmaka jedna od druge. Utisak prostranosti dodatno potpomažu i mnogobrojni parkovi. Bili smo u parku Łazienkowski, koji je ogroman. Mogao sam tamo ceo dan provesti, i ne bih sve stigao da obiđem. Na ulazu u park se nalazi jedan od simbola Varšave - spomenik Frederiku Šopenu. Spomenik su uništili nacisti tokom rata, ali je 1956. obnovljen i ponovo postavljen na svoje mesto. U blizini se nalazi i zgrada poljskog parlamenta - Sejm. I to je lepo za videti. Pored ovog parka, veoma mi se svidelo i tzv. Stare miasto, tj. Stari grad. Prelep deo grada, gde je većina građevina napravljena od crvene cigle, i sa nekoliko prelepih trgova.  Tu se nalazi još jedna poznata poljska skulptura - Skulptura Varšavske Sirene. Ona je simbol grada, i nalazi se na grbu. Ulice su prepune uličnih izvođača, svirača i prodavaca raznorazne robe. U jednoj od mnogobrojnih turističkih prodavnica sam kupio jednu od svojih omiljenih majica: slika nekoliko peglica ispod kojih stoji natpis: Mały Fiat, polski Cadilak. Inače, peglica, ili maluch, kako ga oni zovu, je najpopularniji auto u Poljskoj. Ima status kao Yugo u Srbiji. Mada, više peglica danas ima na drumu u Srbiji nego u Poljskoj :). Ako se nekad zadesite u Varšavi, obavezno obiđite ovaj deo grada. Tokom obilaska smo još stigli da vidimo predsedničku palatu. Na kraju smo otišli u muzej Varšavskog ustanka, gde smo se i zadržali najduže. Ko makar malo voli istoriju, obavezno treba da obiđe i ovaj muzej. Fantastičan je. Po završetku obilaska, odlazimo na večeru, a potom na tzv. 'Happy tram'. Moram priznati da sam imao veća očekivanja od ove žurke. Ispostavilo se da je to običan tramvaj, bez ikakvih dodataka, koji vas sat vremena voza po gradu. Situacija se malo popravila kada su naši domaćini konačno uspeli da osposobe ozvučenje (koje su sami doneli). Situacija se mnogo više popravila kada smo otvorili domaću vodku. Inače, u Poljskoj je zabranjeno piti alkohol na javnom mestu (što uključuje i tramvaj), tako da su naši domaćini u početku bili nervozni. Taman kada se žurka rasplamsala, vozač je zaustavio, i obavestio da nam je vreme isteklo. Morali smo da se preselimo u klub 'Hybrydy'. Klub je bio lep, ali, ono po čemu je meni ostao u pamćenju, je to što sam tamo po prvi put probao Žubrovku: fantastičnu poljsku vodku, sa voćnim okusom, koja je najbolja u kombinaciji sa sokom od jabuke. Fantastična je, i svima preporučujem da je probaju. Inače, vredi spomenuti da se Poljaci jako ponose svojim vodkama, i mogu reći da imaju prava da se ponose.

Subotu smo proveli opraštajući se sa ostalima, i u maloj, oproštajnoj šetnji po Varšavi. Tada sam potrošio ostatak para koje sam poneo za džeparac. Morao sam da kupim Žubrovke da ponesem za uspomenu :)

Više o Poljskoj, i drugim poljskim gradovima, ću pisati u narednim člancima. Takođe, razjasniću i zašto baš o Poljskoj nameravam toliko da pišem

Veliki pozdrav do sledećeg članka!