Putovati po Evropi

Jednoga dana u oktobru 2007., kada sam se vratio sa fakulteta, tata mi je dao jedan papir i rekao da malo pogledam to, pošto deluje interesantno. Na papiru je bio odštampan konkurs za prijavljivanje kandidata radi međunarodne studentske razmene u trajanju 10 meseci (jedna školska godina).

Konkurs je raspisala organizacija Campus Europae. Rok za prijavu je bio decembar mesec. Ja sam samo rekao da ću se raspitati, zaturio sam negde taj papir, i zaboravio na celu stvar. Nedelju dana pre isteka roka, tata me je pitao kako stoje stvari sa razmenom, i ja sam nazvao kontakt osobu. To sam uradio više da bih mogao da mu kažem da ne postoji mogućnost da ja idem, nego što sam se stvarno zainteresovao. Zašto sam to hteo da mu kažem? Zato što sam stvarno i očekivao takav odgovor od predstavnika CE-a. Ceo moj život mi se govorilo kako ne može da se putuje. Ili zbog rata, ili zbog viza, ili zbog nedostatka finansijskih sredstava. Odrastao sam (i ne samo ja, već svi mladi u Srbiji) u takvim uslovima, gde mi je putovanje van granica sopstvene zemlje bilo samo neki fenomen koji se očekuje jednog dana u budućnosti. Celog života sam učen da je nemoguće putovati. Kad se stvar tako sagleda, zar je stvarno iznenađujuć takav moj stav prema mogućnosti odlaska u inostranstvo na godinu dana? Elem, da se vratim na priču. Nazvao sam kontakt osobu, Ivanu Vujkov, koja mi je objasnila koje uslove moram da ispunjavam, i koja je dokumentacija potrebna. Uslovi stvarno nisu bili oštri. Dovoljno je bilo imati prosek iznad 8,00 (iznad 8,50 ukoliko kandidat želi da konkuriše za pokrajinsko sufinansiranje). To je bio glavni uslov. Nije trebalo ni puno dokumenata, i najviše ih se odnosilo na vizu. Prijavio sam se za sufinansiranje, i, u iščekivanju odluke Pokrajinskog veća za nauku i razvoj (koje je dodeljivalo sufinansiranje), sam se vratio normalnom životu, kao da se ništa ne dešava. Bilo mi je lako da to uradim, pošto još uvek nisam verovao da ću stvarno otići. Međutim, malo po malo, papir po papir, stigao je maj mesec, i zvanično potpisivanje ugovora o dodeli sufinansiranja. Izašao sam u novinama i na televiziji. I, odjednom, kupujem kartu za Portugal. U jednom pravcu. Još uvek nisam mogao da verujem šta se dešava. Nisam osećao nervozu, strah, nestrpljivost. Nisam osećao ništa drugačije. Čekao sam da se probudim iz sna. 3. septembra 2008. godine se, po prvi put u životu, ukrcavam u avion. Slećem u Lisabon, uzimam prvi taksi na izlasku sa aerodroma i odlazim na železničku stanicu. Odatle vozom idem do gradića po imenu Aveiro, koji će mi biti novi dom sledećih godinu dana. Na stanici u Aveiru me je pokupio moj 'buddy'. Buddy je student, koji je takođe bio na studentskoj razmeni, i koji se dobrovoljno javio da pomaže novopristiglim studentima oko stvari koje ne mogu sami da reše. On me je pokupio oko 23h sa stanice, provozao po gradu, da vidim kako izgleda, odveo me da jedem, i, na kraju, odvezao me je do studentskih domova i dao mi ključ od sobe. Te noći sam odmah zaspao zato što sam bio veoma umoran. Sledeće noći nije bilo tako lako. Dosta dugo sam ležao budan. Tek tada me je sustiglo sve. Bio sam 3000km daleko od kuće, porodice, prijatelja. Bio sam u tuđoj zemlji, gde nikog ne poznam. Čak ni jezik ne znam. Uplašio sam se. Skoro sam se pokajao što sam došao. I sa takvim mislima sam zaspao. Međutim, ujutro je već bilo bolje. Počela je moja velika portugalska avantura.

O Portugalu ću pisati u narednim člancima. Ovaj članak sam napisao samo kako bih pokazao da otputovati negde, makar i na duži period, više nije strašno. Putovanje po svetu više nije fenomen koji očekujemo jednog dana u budućnosti. Budućnost je stigla! Sa ukidanjem viza i dolaskom low-cost kompanija će biti još lakše putovati. Najveća prepreka sada je promeniti mišljenja omladine (naročito studenata). Najviše studenata, mojih kolega, još uvek razmišlja kao što sam i ja razmišljao pre odlaska u Portugal. Nadam se da će moj blog bar malo na nekog uticati. Znam da mnogo ljudi ne može da putuje jer stvarno ne može sebi to da priušti. Ali, isto tako znam da mnogo njih može da si to priušti. Nadam se da i hoće. Jer, ljudi, ovakve slike možete i vi imati (zadržite malo miš na slici da vidite opis slike):

I još mnogo, mnogo, mnogo lepih uspomena...

EDIT:

Rođen sam 22.04.1986. godine. Rodom sam iz Šida u Sremu i trenutno boravim u Novom Sadu, gde studiram inženjerski menadžment na FTN-u. Prethodnu godinu sam proveo u Portugalu i odatle potiče većina mojih iskustava o kojima ću pisati. Blog sam započeo kao predispitnu obavezu na predmetu Elektronsko poslovanje, ali nameravam da nastavim da pišem i kada završim sa ispitom. EDIT: Predispitne obaveze su izvršene. Dalje pišem samo iz ličnog zadovoljstva.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Salcburg - grad muzike
• Filmska zvezda
• Povratak otpisanog
• Posle pauze
• Mali izlet
• Zašto sam došao u Mumbaj?
• Komunikacija
• Još malo glume
• Umetnički život nije lak
• Audicija

• Razno [9]
• 'Ekskurzije' [3]
• Indija [15]
• Mađarska [1]
• Mesta [5]
• Osobe [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom