Putovati po Evropi

Za većinu putovanja sa Olom, nismo mnogo planirali. Nismo se mnogo raspitivali o mestu na koje idemo, nismo se snabdevali mapama i slično. Za posetu Parizu smo se odlučili zato što smo išli u goste Olinoj prijateljici Marti, koja je studirala u Renu (Rennes), pa smo zaključili da bi bilo lepo da iskoristimo priliku. Povratna karta do Pariza je bila oko 35€, ali je aerodrom na oko sat vremena udaljen od grada, pa tu još ode oko 18€ na karte za autobus. Međutim, koliko god da je koštalo, vredelo je. Pariz je fascinantan, da ne znam ni kako da prenesem te osećaje rečima. To se prosto mora doživeti. Zato ću većinom prepričavati šta smo videli i radili, i nadam se da će se bar deo doživljaja Pariza preneti na ovaj način.

Autobus nas je ostavio blizu centra, i sa stanice smo krenuli u potragu za stanom u kojem ćemo odsesti (kod jedne druge drugarice). Dok smo lutali ulicama, naleteli smo na dokaz tradicionalnog prijateljstva Francuske i Srbije. Napomenuo bih da ovo nije neko sokače, već jedna od veoma prometnih avenija.

Šetati Parizom je samo po sebi uživancija, ali je utisak još bolji kada se slučajno naleti na neku od znamenitosti poznatih u celom svetu. Prvo na šta smo naleteli je Trijumfalna kapija. Ona se nalazi u centru ogromnog kružnog toka, i to još više ističe njenu grandioznost. U podnožju kapije se nalazi večiti plamen, u znak sećanja na poginule vojnike tokom Prvog svetskog rata.

Od kapije smo krenuli ka Ajfelovoj kuli, koja se može videti iz većine delova grada. Međutim, uglavnom zgrade blokiraju pogled. Kada se konačno stigne do nje, vidi se koliko je to stvarno grandiozna građevina. Ma koliko puta sam slušao o njoj, ništa se ne može meriti sa osećajem kada se vidi i doživi uživo. Čak ni kiša nije mogla da mi pokvari to. Par dana kasnije smo se opet vratili kako bismo se i popeli na toranj i uživali u fenomenalnom pogledu. Penjanje na toranj je priča za sebe. Svaka stepenica je numerisana, i ima ih 680 (ako sam dobro zapamtio). Ovo je broj stepenica do drugog sprata. Do vrha ima 1665 stepenica, ali je zabranjeno penjanje. U svakom slučaju, nije za slabe :). Jedna od lošijih stvari u vezi Pariza je što u okolini svake turističke atrakcije ima više prodavaca raznih sitnica i prosjaka nego turista. A veoma su agresivni, i veoma je teško odbraniti se od njihovih pokušaja da vam prodaju nešto.

Pariz se nalazi u ravnici, i nema mnogo uzbrdica u njemu. Ima samo jedno brdo sa kojeg se vidi ceo grad. Na tom brdu se nalazi jedna od najlepših i najvećih crkvi koje sam ikada video – Sacre coeur (Sveto srce). Do gore se može stići peške (takođe nije za slabe :)) ili liftom. Kada god smo bili pred takvim izborom, birali smo pešačenje pošto je u Francuskoj, a naročito u Parizu, sve veoma skupo. Ova crkva je ogromna, i sećam se da sam se baš iznenadio veličinom. Čini mi se da je čak i veća od crkve Svetog Save u Beogradu.

Za početak ovoliko. Uskoro ću napisati nastavak ovog posta, gde ću još malo pisati o Parizu, ali i o Renu i okolini. Do tada, veliki pozdrav.

Rođen sam 22.04.1986. godine. Rodom sam iz Šida u Sremu i trenutno boravim u Novom Sadu, gde studiram inženjerski menadžment na FTN-u. Prethodnu godinu sam proveo u Portugalu i odatle potiče većina mojih iskustava o kojima ću pisati. Blog sam započeo kao predispitnu obavezu na predmetu Elektronsko poslovanje, ali nameravam da nastavim da pišem i kada završim sa ispitom. EDIT: Predispitne obaveze su izvršene. Dalje pišem samo iz ličnog zadovoljstva.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Salcburg - grad muzike
• Filmska zvezda
• Povratak otpisanog
• Posle pauze
• Mali izlet
• Zašto sam došao u Mumbaj?
• Komunikacija
• Još malo glume
• Umetnički život nije lak
• Audicija

• Razno [9]
• 'Ekskurzije' [3]
• Indija [15]
• Mađarska [1]
• Mesta [5]
• Osobe [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom